31 децембар 2010

31 Decembar 2010


Trešnje na Snegu


Doneću ti zrele trešnje
kad zvonikom ponoć krene,
u srcu će tvoje lice
uzburkati uspomene.

Poželeću da si srećna,
dušu punu večnog mira,
kad s radija
pesma krene
što skrivene snove dira.

Noćas bićeš samo moja
Na sred trga od slobode,
kad krajičak senke tvoje
srce opet mi probode.

Sretno nek je moja mila
za sve što sam hteo reći
ma gde ikad budeš bila
ova pesma će poteći.

Doneću ti zrele trešnje
Kad zvonikom ponoć krene,
Mada znam da nemam prava,
Podgrevati Uspomene.

25 децембар 2010

25 Decembar 2010



Božić za sve

Noćas neka niko
ne ostane sam,
kad se zvezda javi
i malakše dan.

Svako neka čvrsto
tad zagrli svog,
nek se svuda peva
rodio se Bog.

Ovo noć je puna radosti
za svakoga imaj milosti,
ceo svet će glave pognuti
da Svevišnjeg tako pozdravi.

Nije važno ko će klanjati
niti ko će grudi krstiti,
mnogo preče biće shvatiti
i svoj život mu prepustiti

21 децембар 2010

21 Decembar 2010


Alisa Maličević Pjesnik - Sarajevo


ODREĐIVANJA

Dubinu neba odredit' će tuga
ako se utopi preduboko je.
Visinu oblaka odredit' će suze
ako se proliju i skvase do kosti previsoko su.

Šta da govorim sebi kao utjehu
i ponavljam česti kao tačno
ništa drugo nego da sam budala
koja je jedno znala a u drugo vjerovala.

Nisam se iz neznanja zaljubila
već što sam u njegove laži vjerovala

Postoji li čovjek
kakvog tražim,kakav mi treba?
Glas u meni reče
ti ne tražiš čovjeka, već Boga.

16 децембар 2010

17 Decembar 2010


Smisao

Kroz Svetlo
i Ratnika,
Kroz Vatru i Vodu...
kroz Treptaj i Večnost...
sa Mačem ili na njemu.

Kroz Smeh i Muk,
kroz Krug ko jecaj...
kroz vetar i besmisao...
kroz levo i desno,
put skrivenih reči
Potkazivača.

Kroz Talas i Zemlju,
kroz dobro il zlo.
kad smisleni znaci
prestaju da važe...
kad spoznaje nestaju
sa tornja,
gde se jasnovidi skupljaju...

Treba Pobeći,
ali gde...
Treba Ustati,
to je lako...jer
kroz grleni Smeh Deteta
nazire se put.

Kako je moguće
ogrnuti se zaboravom
u trenutku...
Kako je moguće
udarati glavom o zid
koji ne postoji...
kako je moguće
spasti drugog
a nemoćan biti pred sobom...
i posle pređenog puta
zanemariti pravi smer...

Ustani Ratniče,
ovo je još jedna
od bitaka
koju moraš dobiti...

Ovo je samo Sumoran dan
koji će jutrom nestati...
i još samo jedno pitanje
na koje odavno
Odgovor Znaš.

Nagni se nad bistrom vodom...
videćeš lik dušmana
sa kojim se Vredi
Izboriti.

10 децембар 2010

10.Decembar 2010


Tihovanje

U Tišini Zgrčeni
Iščekujemo Eho...
Taj Spasonosni Znak
Pogrešnog Trenutka.

Jer,posle
Teških Obećanja,
Kada Dušu Okivamo,
Šta preostaje drugo
Osim Tihovanja.

Slike se Redaju
Jedna za drugom,
A Kraj,
Silnog Košmara,
Neda se Naslutiti...
Tajne se Otkrivaju,
Dok Vekovna Želja Vri.

U kutku Prazne sobe,
U tišini Zgrčeni,
Sklopljenih Ruku Mirujemo...
Svesni Gorčine Vremena
Koje Nas Okružuje.

01 децембар 2010

01 Decembar 2010



Sat
(lirski zapis)


imao sam
(istina, nije bio moj) veker,koji je sin
dobio u nekoj nagradnoj igri...
ovih dana je stao...
pomislio sam,
nije tako strašno,
i život stane,
pa se sve i dalje vrti...
ali bio sam kao izgubljen u vremenu
bez tog malog vekera,
koji sam na neki način voleo...
podsećao me je na nekog,
ko više ne dolazi,
koga nije više briga...
ko podosta pije,
i baš nema
nekih lepih vesti
o njemu...
Poverio sam se
svojoj sestričini,
koja mi je sada sve
i jedino što imam...
posle nekoliko dana,
oglasilo se zvono
na vratima...
Ušli je ona,
noseći veliki zidni sat,
koji me je podsetio
na one satove
koji su nekada bili
po Nom Sadu na ulici...
Zaplakao sam
od sreće...
opet imam
sat,
i mogu tačno da znam koje je doba,
bez obzira što nigde više ne žurim,
i nigde me ne čekaju...
Uveče,kad legnem,
čujem ga kako otkucava...
i setim se svoje bake,
koju sam posećivao često
posle dedine smrti...
sedela je na svom krevetu,
prekrštenih prstiju i tihovala,
dok je sa stare police
isto ovako kucao
svetlo plavi (INSA Zemun) veker,
valjda brojeći
koliko je kome ostalo,
i koliko kome
baš i nije...
Srećan sam...
imam novi zidni sat...
i osećam,
kao da je vreme ponovo za mene krenulo,
upravo tamo,
gde je kod malog vekera stalo...
A jednoga dana,
kada se u mojim grudima zaustavi kucanje,
neka moj sin,
u zamenu za (svoj)
mali veker,
uzme ovaj,
i neka mu posluži...

23 новембар 2010

23 Novembar 2010


Stolica

Stigao me danas
Osmeh,
Hladan kao Led…
i par Reči
na Brzinu sročene.

Osećao sam se
Jadno i Potišteno…

Kakvom se to Kamenu Klanjamo,
i kakvom Besedniku
Ruku Ljubimo…
Dozvoljavajući da Bajke moluju sliku,
koja ni
U Najgorim Snovima
Mesto svoje nemaju.

Poklonih se
U znak Predaje,
I 'strčah na Reku
Obraz da Sumijem…

Grlo ostade Suvo…
Zar tako
Dušu da Okaljam…

No,ipak na sreću,
Sveće uspeh
Da Upalim.

15 новембар 2010

15 Novembar 2010


Otkud ti…

Otkuda Hrabrost
izgovarati
Molitvu Pokajnicu onome,
koji se ne Kaje…

I tako
Lepe reči
o poimanju Sreće,
iako ona retko hodi
ovim šorom,

Oprosti…
Sačuvaj suze…
one se puštaju
zbog onih
koji postoje,
i jednom samo
Neprimetno odu…

07 новембар 2010

08 Novembar 2010


Prava Ljubav

Da li ti je
rekla,
Da moje su zvezde Istokom zanete,
a Duša velika
kao Želja Skrivena…

Da nam se Krv
Razlikuje,
time,
Što Moja Srcem
teče…

Da li ti je
rekla…
Da moj su Dom
i Dušu
Nišani nanišanili,
Još onoga trena
Kad je Prva Kletva
Iz Prevelike Ljubavi
I Milosrđa poletela…

Je li ti rekla
šta Noću
Valja Skrivati,
dok Beli Dan
se Poradja...
i Suštu Maglu
Upiti,
bez ijedne Reči
Beznađa...

Je li ti rekla,
Oka ti,
da naše Ruke
Nikada,
za Nikad,
se neće
Poklopiti...
I celo će Nebo
Okrenuti,
Otužne Boje
Prve Ljubavi...

Da li ti je rekla,
onako Teškim Bolom Shrvana,
kako je Zaludno
Azre Voleti,
jer Takvima
je Teško Odoleti,
a ostati Bezglavo
SVOJ...

07 Novembar 2010


Setne Pesme

Otkad su mi
Posivele Zore,
A Zastor od Greha
Otupeo Dan,
Nevidljiva Ruka,
Neda još da Klonem,
i Pepelu mesto
Prepušta u San.

Pa livade
Sanjam Cvetne,
te Prizore Nežne
iz Detinjstva mog,
Grudima mi leću
one Setne pesme
kojima me davno
Darivao Bog.

31 октобар 2010

01 Novembar 2010


Usud

Nikada ti
Neću oprostiti,
što posle tebe,
takva praznina
u grudima
Nasta...

O,Bože,
jeli moguće
toliko Pogrešnih koraka,
u ovim stopalima
što bi...

29 октобар 2010

30 Oktobar 2010


Reči

Ni slovo izgovoriti
Neću.
Pustiću da se
Vreme kotrlja,
makar mi nikad
ne bilo pravo…

Ni suzi ne dam
Poteći…
Obrazi moraju ostati
Suvi i Čisti
Makar zenice
Tiho ukopnile.

Ni slova izustiti
Neću…
Reka će teći
I bez mojih
I onako
Teško obremenjenih
Reči…

26 октобар 2010

26 Oktobar 2010


Jedna obična noć
(Nevažna)

Jedna obična
Noć…

Soba prazna,
zvuk klavira,
sa kojeg klizi
prelepi klasik Jazz-a…

Na stolu,papir…
tek napisana
Pesma…

Čovek na otomanu,
pokrivenih nogu
i sklopljenih kapaka,
oplakuje svoju nikad
Prežaljenu Mladost…

Vatra pucketa
iz peći,
kao da hoće
bar nešto
Živo
u ovu običnu
Noć da
Utka…

23 октобар 2010

24 Oktobar 2010


Baš me briga
(In Memoriam Sanja R.)


I baš me briga
sa kim si noćas
stopala ukrstila,
i čije su ruke
bile prostirka
za tvoje grudi malene.

I baš me briga
ko ti je svetlo gasio
tamo negde u planini
gde nisi htela
mene voditi,
ovako blesavog
i snenog.

I baš me briga
što ćes plakati
kada kiše počnu u aprilu,
kada obala reke ponovi
čaroliju prethodnih iluzija,
kad ti moje reči
postanu obične i suvišne.

I baš me briga
što sam korake zagubio
u mraku negde pod tvojim prozorom,
te se nisam znao vratiti.

I baš me briga
je li to pravi broj,
jesi li kod kuće
i hoćeš li primiti poruku...

Ali neka,neka...
ti svoje usne ponovo raspleti,
na obraz sakri neprimetni znak tuge,
što te nema,
što te više u knjigama svojim
ne mogu pronaći.

Baš me,
baš me briga
što moram okrenuti jastuk,
da te više nikada,
ali nikada
ne sanjam prelepu!

21 октобар 2010

22 Oktobar 2010


Staza Trnja,staza Ruža


Kroz taj Tunel
što se pruža,
U očaj me baca
Stud...

Stazom Trnja
Stazom Ruža,
Korač'o sam
kao Lud...

Sad kad prošlost
kao dim,
Oduv'o sam
Kojekud'

Sve i dalje
isto snim,
još koračam
kao Lud...

18 октобар 2010

19 Oktobar 2010


Ispovest plemenite životinje
(Konjski Jed)

Svetla me bude
u malenoj štali,
otvaraju se oči
opet novi dan,
Napolju me čeka
svakidasnja dreka,
Biću ko i juče
brižno zauzdan.

Vlaga već u kosti
zavukla se čvrsto,
kasom idem smerno
prevozeć’ gospodu,
Na nos mi izaš’o
ovaj život konjski,
Kad seno ne daju
A, kamoli Vodu.

Teške mi reči
kraj imena stale,
Dežurni su kočijaši
napravili hajku,

Svim onima koji
krv mi piju,
Poručujem nemo…
Da Vam Milu Majku.

17 октобар 2010

17 Oktobar 2010



Kako izbeći sopstvenu senku
(Korak više)

Stani…
Tvoja staza
je popločana
Tuđim koracima…
Dok pogled putuje
Daljinom Nepostojanja…

Imaš Vremena…
Pronađi Skriveni džep
na kaputu,
stvoren samo za
tvoju ruku,
i učini ono
što do sada
Nikome na
Pamet palo
Nije…

16 октобар 2010

16 Oktobar 2010


Pokajnica

Za šaku zemlje,
Mladost si svoju
Prodala…

Rodila decu nikome,
i sama ostala na vetru…

Za šaku dukata
Oči ti
Potamneše,
a marama Crna
Pobelele vlasi
Pokrila…

Za šaku Tuđe
muke,
svoje si dane
U noć
Gorkom Kletvom
Obojila…

Zbog šake zemlje
koju u ruci
Prokleto stiskaš,
Na grobu ti
raste
Kukolj i Čkalj…

12 октобар 2010

12 Oktobar 2010


Jesen u oku mom

Ređaju se slike…
sve Tuga za Tugom…
Ne,ne kukam ja
za Prazninom
koja zjapi,
Roseći ovo malo
od Očiju
što ostade…

Ređaju se slike…
Sve Čemer i Jad…
a,htedoh samo
Izgubljeni Osmeh Detinjstva
Licu da vratim…

09 октобар 2010

10 Septembar 2010


Košava

Nikada ovako,
Košava nije
unosila Nemir
međ Nesmirene Duše…

Drvo može Iščupati…
osakatiti Stoletnu
Lozu…
dok Zlatno
Klasje,
U trenutku
Nestaje…

Ali Žašto,
Zašto Dušu
Nagriza…

Ne znam…
Možda zato
jer smo
Nekada
bili Bolji,
Ili samo
Manje Zlobu
U očima
skrivali…

Ko da zna…
ko da zna…

03 октобар 2010

01 октобар 2010

01 Oktobar 2010


Laku Noć
(Sreća)

Laku noć stari...
neće me biti
neko vreme...

Moram izravnati put,
i izbistriti poglede,
kako bi stope lakše
izabrale smer...

Laku noć stari...
I ne brini,
tamo gde ja idem,
Bistre se reke gazaju,
i oblaci beli Opevaju...

Laku noć stari...
neće me biti neko vreme...
a kada u Maju
Kajsije Obremene Cvet,
izađi u polje i zapali sveću...
nek mi se nađe
za dobro,
ako rani Mraz
na grane se tiho
Spusti...

29 септембар 2010

30 Septembar 2010


Prosjak

Danas sam
Naišao
na Prosjaka,
Vlažnih Očiju
I Tužnog Pogleda…
Htedoh proći,
Al' nešto mi nedade…

Iznenada
me uhvati
rukom ledenom,
i upita
Ko si Ti?

Ja sam onaj
koji Vidi
Čežnjiva Dušo…

I ne brini…
Nebo se Uvek
Nasmeši,
Nama Ubogima…
Treba samo znati
Čekati…

25 септембар 2010

26 Septembar 2010


Prebol

Zašto si me
Majko rodila,
Gde Nebo i Zemlja
Se Tuku,
A Gromovi
Devojačku Pesmu
Tišaju...

Nije li Strast
Jača od Razuma...
Pelin u Mleko
Potopila...
Ili si Sluđena
Vatrom u Grudima,
Ikonu-Spas
Sagorela...

Zašto si me
Majko Rodila...
Tu gde se Čedo Prvenac Spokojilo...
Pa Obraslo Travom
Do Oblaka,
U Zaborav večni
Pretvorilo.

Zašto...
Zašto si me
Majko,Rodila...

17 септембар 2010

17 Septembar 2010


Prvi suton

I suton će
Prvi pasti...

Ležim u postelji Sam
Kao Klada,
Kao Zloduh koji
Čeka,
Kao Niko i Ništa...

I suton će
Prvi pasti...

I dalje Sam
Kao Nehat,
i Izvir koji Huči
a niko ga
ne čuje...

I suton će
prvi pasti...

Sav slomljen
od sna,
Svoj lik
u ogledalu vidim,
a znam
da to
Nisam Ja...

10 септембар 2010

11 Septembar 2010



POTPUNI KRAJ

U noćima meseca punih,
sa pesmom gladnih kurjaka

Tebe tražim kroz crveno
svetlo,
Kao mamac za crve sakupljam
spržena krila nemuštih leptira.

I šta su praznine zagubljenih
misli,
I šta su Metak i Mozak
u srodstvu?

Ja snagu Straha kroz Mušku
slabost izvlačim.
I kristalno plavetnilo laži
u kosu mi se plete
kao zmija,
kao suton,
kao zagorelo jutro u molitvi
slepca na ulici,
kao dozvani pesnik
sa vizijom uravnoteženog ratnika,
i sjaja što priziva
strelu u srce
za poslednja tri minuta
potpunog kraja.

09 септембар 2010

10 Septembar 2010



OGLEDALO

I sve beše
Nebo i Voda

I sve beše
Zemlja i San.

Kad stariš,
od pepela ruke
ne brišu se.

Kad shvatiš
Ogledalo ti više
nije ni potrebno.

09 Septembar 2010


Jasmin Latić - pesnik koji peva bolom


Njegove pesme su kao slike, poput doživljaja velikih slika pred koje se možda samo jednom u životu stane, a njihov prizor ostane u sećanju urezan večno. Kao pred Trojeručicom, ili Mona Lizom ostje čitalac zadivljen slikom koju ovaj pesnik Ravnice, kako sebe naziva, očas, u par stihova naslika – za večnost.
Jasmin Latić peva bolom. Bol je njegovo najsnažnije čulo, bol je njegov usud. Uvek na granici trajanja i odustajanja, tek u stihu ovaj Bečkerečki poeta nalazi smisao.
„ Moje su pesme kao ponornice“, kaže. „Što ih više čitaš, sve dublje te u sebe vuku...“
U Latićevim stihovima i ono najobičnije dobija dimenzije univerzalnog. Ustvari, u njegovoj lirici i nema ničeg običnog – prožeta bolnim krikom, ona je snažna, moćna, uznosi u Nebo, ili vuče u Pakao, ali se pred njom ne ostaje miran.

Todora Škoro Pesnik
Blog Škola Duše 19.02.2010


SLIKA

Stojiš tu i gledaš
prazno bezrečje.

Čemu su služile
strasti?!

Stojiš tu i znam
proplakao bi gorko,
kao orkan,
kao kaplja rose
na polju,
Da ti staklo nije
zarobilo oči i usta,
u nečemu što
su zvali
Ikona.

06 септембар 2010

06 Septembar 2010


U Ratu

U Ratu,kažu stari,
Ptice ne pevaju
Jutrom…

Zore su Sumorne,
usahli Stomaci
i prazni Pogledi…

U Ratu,kažu stari,
Dobroga nema…
njega prvog ubiju,
a posle sve ide
kao po loju…

01 септембар 2010

01 Septembar 2010


Oči

Uvek su se Jači
Igrali sa tuđim
Očima...
Vadili ih,
Probadali Iglama,
Često i ispijali
Uz Grleni Smeh...

Pa ako...
Fukara je vazda
Kraj Očiju
Slepa bila.

29 август 2010

30 Avgust 2010



Klupa Detinjstva
(Miletu i Čedi)

Imao sam
Druga dva
Najbolja...

Na klupi
Našeg Detinjstva
sedim Sam...

Otišli su
sa Lastama,
da Nebeskim
Poljima
Krugove prave...

Imao sam
Druga dva
Najbolja,
a sada mi
Tišina ruke
Prekrila...

Znam,
Znam ja njih...
Napraviće oni
Mesto za Mene
da ponovo
možemo sesti,
kada za to dođe
Vreme...

28 август 2010

29 Avgust 2010


Pođimo negde u polje

Pođimo negde u polje
na prostirke trave i saš,
gde vetar će umeti bolje
da grli i plače od nas.

Ne vredi,veruj mi,stati
na korak od najlepšeg sna,
kad dajem sve što mog'o bih dati
onda sam sigurno ja.

Pođimo negde u polje
daj ruku potražimo put,
sve ovo u grudima što je
pobediće sigurnu smrt.

Jer,ne vredi veruj mi,stati
na korak od najlepšeg sna,
kad dajem sve što mog'o bih dati
onda sam sigurno ja.

27 август 2010

28 Avgust 2010



Suza Oca mog

Nikada video
Nisam,
Suzu na licu
Oca svog...

Kiše i Vetrovi,
Tuga i Snegovi...
Probdevene noći,
Tuđe Ruke
Oko vrata,
Ostaviše vidljivije
Tragove...

Nikada nisam video
Suzu na licu
Svoga Oca...
A,znam da je
Plakao...
Gorko ridao...
Za Majkom,
Za Nama,
Za Sebe
Večno Izgubljenog
U Lavirintu
Koga je Životom
Nazivao...

26 август 2010

27 Avgust 2010


Sve ima svoje zato

Pruži mi šaku
Stihova,
ja ću tebi Seharu
prepunu reči
Suvislih...

Pruži mi huk
Bistrog potoka,
ja ću tebi aplauz
rukama Garavim...

Pruži mi Dušu
Opranu u Tajni
Oka
severnog Jelena,
i ja ću je uzeti
Oberučke,
a da neću reći
ni Hvala...

21 август 2010

21 Avgust 2010


Put
(Senadi i Uglješi)

Korak po korak
Hodimo…
Bedu za sobom
Vodimo…

Noći u Dane
Muljamo…
Ko Slepci tužno
Bauljamo…

Rane tek Usputne
Vidamo,
Kule od peska
dok Zidamo…

Lica bez Sjaja
Voštimo,
Zube i Kandže
kad Oštrimo…

O,kako ume
da Inspiriše,
Sopstvena Krv kad
Zamiriše…

18 август 2010

20 Avgust 2010


Dva leptira

Sinoć me pohodila
dva prelepa leptira...
beo i šaren,
i plavetno nebo
po kojem su
krilima pisali…

Ples kratko potraje,
nad bistrom
pučinom,
nalik dečijem oku,
ujedno dubokom
kao bora
na čelu stolisnjaka…

Sinoć u snu
dva me leptira
Pohodiše…
Tiho,bez reči…
a znao sam
Sve…
i meni to svanjiva
Dan.

17 август 2010

19 Avgust 2010


Ponekad

Ponekad,
kada se Kolača poželim,
samo odlutam
u Detinjstvo,
i osetim tu
Opojnu slast
na Usnama…

Ponekad,
zaželim se igre,
i začas se nađem
na ljuljašci
od kanapa…

Ponekad,
San kad poželim,
utonem u Topli
zagrljaj Oca…

Ponekad,
kad Smeh mi zafali,
sklopim oči,
Pozovem Najdraže,
kojih davno Nema,
I Zaplačem…
Gorko Zaplačem…

15 август 2010

15 Avgust 2010



Ne verujem

Ne verujem
u jutra
Zlatnom prašinom
prošarana,
niti u umilnu
pesmu
Sedefne ptice
na staroj
Tamburi…

Ne verujem
u Besedu bez
Reči,
koju crna tišina
Okiva,
ni u zagrljaj vetra
sred Šajkaške
Pustare,
željne nežnosti,
dok se krošnje
Bagrema povijaju
u Grč
Vezovima tesnim
Krojen…

Ne verujem
u Muk
podno Belih oblaka,
ni zvezde koje
Čuče
Po uglovima
Dečijih snova…

Ne verujem
u Vir
Gluvog doba noći,
ni u Beleg raspojasanosti
Večitog lutanja…

Ne verujem
u sve već viđeno,
iz kutka Nečistog
Srca,
kojeg možeš
naterati sve,
osim da
Progovori…

12 август 2010

13 Avgust 2010


Ono Neizrečeno

Nikada nisam
rekao,
kako Volim
Sunce,
u ulici svoga
rođenja...
i koliko je lepa avlija
gde prohodah...

Mnogo toga
Nikada Nisam
rekao...
Sada tek shvatam...
da nisam
ni imao
kome...

10 август 2010

11 Avgust 2010



Plišani Šešir

U gradu,
Sedeći na pločniku
Slepi muzičar
Sa Setom
U glasu,peva…
Ko te ima,
Taj te nema…
Ko te sanja,
Taj te Ljubi……

U stari
Plišani šešir,
Poneko ubaci
koju paru,
koja Tužno
zazvecka…

Priđoše dva
Mladića,
i Drsko pokupiše
sitniš od
Slepca...

Neka Deco...
Uzmite,
kad Vam treba...
ja se od toga
i ovako danas
ne bi mogao
napiti...

09 август 2010

10 Avgust 2010



Porque Te Vas

Vo imja tvoja,
do imja moja...
Od lika tvoga,
do lika moga...

Ima li granicu
pustoš...
pevaju li ptice
po nagonu,
ili ih jutrom
izigra dan...

Vo imja tvoja,
do imja moja...
od traga tvoga,
do bola moga...

Nisam pronašao reči,
ni izgovor dobar
za laž...
samo je ostala suza
na otvorenom dlanu
u pesmi bez početka.

29 јул 2010

30 Jul 2010


Kome će faliti

Na parčetu
Požutelog papira
kojeg su našli,
pisalo je...

Kome će faliti
Sanjar,
Tumač snova,
Fantast,
na Javi
nikad Prikazan...

Berač zvezda,
u buket
nesloženih...

Slagač reči,
Odabranima
Brižno skrojene...

Kome će faliti Senka,
koja nikog
Očešala nije...
Pobegulja i Strašljivica
sa Suzom
u uglu oka
Samo...

Kome će faliti...
da,kome će faliti
Utvara...
što ni sebi samoj
mesto nije umela
zgrijati...

29 Jul 2010


Uspela Glupost

I Sreća,
i Nesreća...

I Smeh,
i Suze...

I Radost,
i Tuga...

Sve se Mora
Proći,
Kako ništa ne bi
Ostalo nedorečeno...

Prazninom
Rađa se Laž,
A Ćutnjom
Neoprostivi Greh...

Duša je tu
Da joj se
Olakša,
a Svemir
Sve to da
Upije...

Probam
I Svetlo,
I Mrak...
Jer,kako
Drugačije
Nahraniti sopstvenu
Glupost...

27 јул 2010

28 Jul 2010


Oči

Moj Bog
ima Srce…
Imam ga
i ja…

Moj Bog
ima Dušu…
Imam je
i ja…

Moj Bog ima
Široki put…
i ja Usku
Stazu imam…

Moj Bog ima
Bistre Oči…
o,kako bi
Želeo i ja…

26 јул 2010

27 Jul 2010


Žal

Žao mi je
Sokaka bez
Dečijeg Smeha,
Službe u Praznoj
Bogomolji,
Umirućeg bez
Sveće Zadušne...

Žao mi je
Svatova bez
Pesme,
Babinja bez
Radosti,
i Karuca bez
Konja...

Žao mi je
Dana Proćerdanih,
Ljubavi Izgustirane,
i Straha u Povoju...

Žao mi je
Pogleda u Prazno,
Nesuvislih Reči
punih Tame...

Žao mi je,
svake Nove Kletve,
Tugom Večno
Prognanih,
i Crnila što Mami..

Žao mi je,
Žao...

25 јул 2010

26 Jul 2010


Sedam Zrna

Sedam Zrna,
ko Sedam Nebeskih Kapija
na Sedam Dlanova
jedva da stane.

Na jedan,
Prostora radi,
na drugi,
Pogleda radi...
Na treci,
Puteva radi,
na cetvrti,
Zabluda radi...
na peti
Ukora radi,
na sesti,
Bolesti radi...
Na sedmi,e
na sedmi
u suzama Gorkim
Okupana radi...

Sedam Zrna,
ko Sedam Nebeskih Kapija
na sedam Dlanova
jedva da stane.
Ko ne vidi
Progledace,
ko vidi
Tesko mu Dusi
Prostoj...