Prosjak
Danas sam
Naišao
na Prosjaka,
Vlažnih Očiju
I Tužnog Pogleda…
Htedoh proći,
Al' nešto mi nedade…
Iznenada
me uhvati
rukom ledenom,
i upita
Ko si Ti?
Ja sam onaj
koji Vidi
Čežnjiva Dušo…
I ne brini…
Nebo se Uvek
Nasmeši,
Nama Ubogima…
Treba samo znati
Čekati…
Prebol
Zašto si me
Majko rodila,
Gde Nebo i Zemlja
Se Tuku,
A Gromovi
Devojačku Pesmu
Tišaju...
Nije li Strast
Jača od Razuma...
Pelin u Mleko
Potopila...
Ili si Sluđena
Vatrom u Grudima,
Ikonu-Spas
Sagorela...
Zašto si me
Majko Rodila...
Tu gde se Čedo Prvenac Spokojilo...
Pa Obraslo Travom
Do Oblaka,
U Zaborav večni
Pretvorilo.
Zašto...
Zašto si me
Majko,Rodila...
Prvi suton
I suton će
Prvi pasti...
Ležim u postelji Sam
Kao Klada,
Kao Zloduh koji
Čeka,
Kao Niko i Ništa...
I suton će
Prvi pasti...
I dalje Sam
Kao Nehat,
i Izvir koji Huči
a niko ga
ne čuje...
I suton će
prvi pasti...
Sav slomljen
od sna,
Svoj lik
u ogledalu vidim,
a znam
da to
Nisam Ja...
POTPUNI KRAJ
U noćima meseca punih,
sa pesmom gladnih kurjaka
Tebe tražim kroz crveno
svetlo,
Kao mamac za crve sakupljam
spržena krila nemuštih leptira.
I šta su praznine zagubljenih
misli,
I šta su Metak i Mozak
u srodstvu?
Ja snagu Straha kroz Mušku
slabost izvlačim.
I kristalno plavetnilo laži
u kosu mi se plete
kao zmija,
kao suton,
kao zagorelo jutro u molitvi
slepca na ulici,
kao dozvani pesnik
sa vizijom uravnoteženog ratnika,
i sjaja što priziva
strelu u srce
za poslednja tri minuta
potpunog kraja.
OGLEDALO
I sve beše
Nebo i Voda
I sve beše
Zemlja i San.
Kad stariš,
od pepela ruke
ne brišu se.
Kad shvatiš
Ogledalo ti više
nije ni potrebno.
Jasmin Latić - pesnik koji peva bolom
Njegove pesme su kao slike, poput doživljaja velikih slika pred koje se možda samo jednom u životu stane, a njihov prizor ostane u sećanju urezan večno. Kao pred Trojeručicom, ili Mona Lizom ostje čitalac zadivljen slikom koju ovaj pesnik Ravnice, kako sebe naziva, očas, u par stihova naslika – za večnost.
Jasmin Latić peva bolom. Bol je njegovo najsnažnije čulo, bol je njegov usud. Uvek na granici trajanja i odustajanja, tek u stihu ovaj Bečkerečki poeta nalazi smisao.
„ Moje su pesme kao ponornice“, kaže. „Što ih više čitaš, sve dublje te u sebe vuku...“
U Latićevim stihovima i ono najobičnije dobija dimenzije univerzalnog. Ustvari, u njegovoj lirici i nema ničeg običnog – prožeta bolnim krikom, ona je snažna, moćna, uznosi u Nebo, ili vuče u Pakao, ali se pred njom ne ostaje miran.
Todora Škoro Pesnik
Blog Škola Duše 19.02.2010
SLIKA
Stojiš tu i gledaš
prazno bezrečje.
Čemu su služile
strasti?!
Stojiš tu i znam
proplakao bi gorko,
kao orkan,
kao kaplja rose
na polju,
Da ti staklo nije
zarobilo oči i usta,
u nečemu što
su zvali
Ikona.
U Ratu
U Ratu,kažu stari,
Ptice ne pevaju
Jutrom…
Zore su Sumorne,
usahli Stomaci
i prazni Pogledi…
U Ratu,kažu stari,
Dobroga nema…
njega prvog ubiju,
a posle sve ide
kao po loju…
Odbrana
Ne zatvaram oči
Svešću jasnom
Poduprt…
Ne kukam
I ne lelečem,
svestan rači
koje znam…
To je samo
šaka Tuge,
u sred vreve
kad si
Sam…
OčiUvek su se Jači
Igrali sa tuđim
Očima...
Vadili ih,
Probadali Iglama,
Često i ispijali
Uz Grleni Smeh...
Pa ako...
Fukara je vazda
Kraj Očiju
Slepa bila.
