28 март 2011

28 Mart 2011


Raskršće

Neka ti Pogled
Plaštanica bude
ovom Krhkom telu,
a Suza Molitva
za Preteško Breme
u Najgorem času…

I znam…
Ovu Stazu nismo
Birali sami…
to je Uteha
i Utoka Danima,
koje Suludo
negde Zagubismo…

26 март 2011

26 Mart 2011


Milosrđe
(Ko si ti…)


Ko si ti,
da ulaziš Nepozvan,
I naglas govoriš
Moje još nenapisane Pesme…

Ti,koji,
Starozavetne Ikone
Premeštaš,
govoreći,
kako Senka zna
da Ubije…

Ko si ti,
u Majčinu Pesmu
Da Diraš,
Romorom Teških
Kiša…

Ko si ti…
Ko…
kad Zvezdani Sag
Čupaš iz Sna
Nečujno,
kao ptica kad sleti
na Teško Ispružen
Dlan…

Ko si ti…
Reci mi…
Reci…

23 март 2011

23 Mart 2011


Zavetni čuvari tajni

Ni Vazduh,
ni Zemlja...
ni Vatra,
ni Led...
samo Poruka u boci
koja pluta Nepronađena.

Ni Rana,
ni So...
Ni Osmeh,
ni Bol...
samo skriveni Šapat
u krilima Vetra.

Ni Crno,
ni Belo...
Ni Govor,
ni Muk...
samo Sedefno Klatno
u grudima Nerođenog.

Čuj, samo tebi mogu reći...
Teško nazirem Lik,
još teže pritiska Reč
čuvana Vekovima
u Živome Pesku
Zavetnih Čuvara Tajni.

19 март 2011

19 Mart 2011


Epitaf
(Nekoga nema)


Tu su donedavno
stajale njegove stvari...
Papuče,spašene
teških koraka,
i stara kabanica,
za slučaj kiše
i Sumornih misli...

Nema ga,
otišao je...
na Put,
kojim se zadnje
kreće.

Samo još ponekad,
onima koji ostaše (Odahnuše),
učini se,
kako u sobi,
sa malim Anđelom
na vratima,
još uvek neko hoda,
i govori pesmu,
koju Nikada nije
stigao do Kraja
Sročiti.

17 март 2011

18 Mart 2011


Blagoslov

Skrušen I nemoćan
Ležim u postelji
Poražen…

Molim i Preklinjem…
nečiji Blagoslov
da zakuca
na ova stara
I suzama kovana
Okna.

14 март 2011

14 Mart 2011


Kad bi'...

Kad bi' ti
Želja bio,

krajičak
nemirnog sna...
kap boje
suncu otkinuta,
međ ranjene usne
skrivena...

Kad bi'...
usnuli slap
u Bujicu pretopio
zamenio,
grudima Vrelim
pod okom suzu
i krik...

Kad bi'
rimu po rimu
u Venac od
Cveća
u plamen od Sveća
gde Sreća se Valja
i Zri...

Kad bi'...
Eh,kad bi'...
kada bi mogla
i Ti...

11 март 2011

12 Mart 2011


Jalovac

U polju
Banatskog Nepregleda,
stoji Bagrem
Jalovac…

Niko ne zna
ko ga je
Posadio,
niti čiji je Usud
na njegove grane
Pao…

Šibao ga Hladni
Severac,
i kupale Tople letnje kiše…
Ponekad u Proleće,
za vreme jakih
Oluja,
Gromovi su navraćali
da mu Preteške grane Skrate…

U polju
Banatskog Nepregleda,
stoji Bagem
Jalovac
da Straži…
nebi li Čudom
kojim,
kraj njega
Se zaneo
Sad…

06 март 2011

07 Mart 2011


Sabina Maličbegović Pesnikinja Žepče

***
Da tebe nemam...
sve moje riječi bi presahle.
Moje kose ne bi teške ni mirisne bile.
Obline bi izgubile draž,
suze vrijednost,
i sve puteno bi prosto bilo.

Da te nema...
zlatne bi grivne
okovi postale,
ljepota izgubila svrhu,
a čula srljala u prazno.
Da te nema,
da te nije...
ja ne bih znala šta je šapat,
šta je tajna.
Biserna niska,
zrno po zrno sakupljana,
bi se sasula u prah.
Da mi ne postojiš...
ruke bi sklopljene,
u nijemoj molitvi ostale,
i ni jedan zagrljaj dovoljno topao ne bi bio.
Da nisi tu,
ne bi se radjale pjesme ljubavne,
stihovi bi izgubili rimu,
strune otkazale poslušnost.
Da te nije,
i sirene bi zanijemile,
prepukao bi im glas...
Bile bi hridi oštre i prijeteće.
Da te nema..
livade bi izblijedjele,
trave izbijeljele,
ni lipa više ne bi mirisla.
Da mi nisi...
umukao bi svaki pijev.
Ptice se ni budile ne bi,
a divlja krda,ukroćena,
u trku zastala.
Da mi nisi...
i da te nije...
mora bi prestala
da šume,
ribe krljušti pogubile,
rakovi oklope napustili.
Da ti nisam...
da te nemam...
moja jutra bi
noci postale,
zore boju prolivene krvi imale,
sunce bi putanju promijenilo,
a radoznali mjesec bestidne nakane.
Vjetrovi bi lomili,
vode plavile,
vatre kalile.
Da te nije...
da mi odeš...
svici bi fenjere pogasili,
pauci mreže pokidali,
djevojka kletvu izustila.
I ni jedna bajka ne bi imala sretan kraj.
Da mi odeš, pa da te nemam.
Da mi odes...
ciknulo bi!!!
Vrisnulo!!!
Do neba se prolomilo...

Svima koji prate rad ovog Pesničkog kutka,poklanjam ovu divnu pesmu,a autoru se zahvaljujem na rrazumevanju i dozvoli da istu ovde mogu objaviti.

05 март 2011

05 Mart 2011


Predstava

Hrabrost…
to je strpljenje
jednog trenutka…
Trajno je samo ono što nije dobilo ime,
i nikad nije napuštalo beskrajne i večite predele nepostojanja.

Treba izdržati do kraja,
sa osmejkom stjuardese
koja zna
da na avionu
nešto nije u redu...

Ima stvari
kojih smo se bojali
a, ne treba.

Zašto je tako,
teško je objasniti…

Iz davnašnjeg sećanja trgli su me poslednji akordi orkestra,
i aplauz
svuda oko
mene...

Poklonih se,
I izađoh…
Još jedna predstava
dobi svoj
kraj…