Sat
(lirski zapis)
imao sam
(istina, nije bio moj) veker,koji je sin
dobio u nekoj nagradnoj igri...
ovih dana je stao...
pomislio sam,
nije tako strašno,
i život stane,
pa se sve i dalje vrti...
ali bio sam kao izgubljen u vremenu
bez tog malog vekera,
koji sam na neki način voleo...
podsećao me je na nekog,
ko više ne dolazi,
koga nije više briga...
ko podosta pije,
i baš nema
nekih lepih vesti
o njemu...
Poverio sam se
svojoj sestričini,
koja mi je sada sve
i jedino što imam...
posle nekoliko dana,
oglasilo se zvono
na vratima...
Ušli je ona,
noseći veliki zidni sat,
koji me je podsetio
na one satove
koji su nekada bili
po Nom Sadu na ulici...
Zaplakao sam
od sreće...
opet imam
sat,
i mogu tačno da znam koje je doba,
bez obzira što nigde više ne žurim,
i nigde me ne čekaju...
Uveče,kad legnem,
čujem ga kako otkucava...
i setim se svoje bake,
koju sam posećivao često
posle dedine smrti...
sedela je na svom krevetu,
prekrštenih prstiju i tihovala,
dok je sa stare police
isto ovako kucao
svetlo plavi (INSA Zemun) veker,
valjda brojeći
koliko je kome ostalo,
i koliko kome
baš i nije...
Srećan sam...
imam novi zidni sat...
i osećam,
kao da je vreme ponovo za mene krenulo,
upravo tamo,
gde je kod malog vekera stalo...
A jednoga dana,
kada se u mojim grudima zaustavi kucanje,
neka moj sin,
u zamenu za (svoj)
mali veker,
uzme ovaj,
i neka mu posluži...
Нема коментара:
Постави коментар