Molitva (Bol)

Molitva  (Bol)

Čovek bez noge

ječi i plače,

sklopljenih ruku

Bogu se moli...

Zar nije dosta

to što je nemam,

a ona još uvek

tako zaboli...

Priznajem

Priznajem...

Priznajem...
Sve Grehe ljudske,
Sve laži ovog sveta
izgovorene
Priznajem...
Sve Zablude
na brzinu sročene,
sve Bajke poverovane
u nedostatku Pameti
Čiste...
Priznajem...
Sve Boli
Nepravedno nanesene,
svo Blato bačeno
na Obraz
Pravednika...
Priznajem.


Priznajem
sve što mi se
na Dušu stavlja,
a služi za
podsmeh...
Priznajem
kako Srce
od Bola
Prepuklo nebi...
Priznajem,
Pritnajem,
i Ne Kajem se...

Moja sveća dogoreva...

 

Moja sveća dogoreva...

 

Putevima kojima hodah

razbacano  kamenje

posvuda...

Nema više suza

za ridanje,

reči za odbranu...

Samo Molitvu

i Ljubav

u Napaćenim

grudima... 

Moja Sveća

dogoreva...

Ja nemam nikoga...

Hladno je...

i koraci tužno odjekuju

po tek postavljenom

pločniku od

suvoga lišća

u ulici

koju ne prepoznajem.



Kraj polu srušenog

zida...

je virilo lice

neznanca...

Ko je bio on...

i šta su značile suze

na staračkom licu

sa očima deteta...



Hladno je...

Sa grane trešnje

na kraju grada,

ljuljalo se

tek ohlađeno telo

izgubljene visibabe

pred sneg...



Ja nemam nikoga..

Uspomene

Uspomene

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

na usnama skamenjene.

Opustelom malom baštom

beli Jasmin tužno cveta,

prazna mesta na terasi

sudba kleta,sudba kleta...

Tim sokakom sad se nejde

sva su vrata zaključana,

ne vidi se više staza

ona samo nama znana.

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

dve tri suze skamenjene.

I šta mi je sad neg reći

Moje Drage Uspomeme,

Sačuvaj ih Blagi Bože

sačuvaj ih ti od mene

U miru se Gospodu pomolimo (Zasluga)

U porti Uspenskog hrama,
na stazi od crvene cigle,
sede slabovidi čovek
sa štakom, dečak
od devet godina
ometen u razvoju,
i razgovaraju...

Jesi li gladan,
koliko dugo nisi jeo,
upita dečak starca...
Ne znam,mislim tri dana...
Zasto toliko,upita dečak...
Nisam imao šta,a zadnji komad hleba izmrvio sam golubovima
koji mi svako jutro
sleću pod prozor...
reče starac,a krupna suza
otkotrlja mu se
niz duboku boru na licu...

Znaš,moj deda jednom reče
da se Suze, i koraci
nečim zasluže...
Utom se oglasiše zvona
za večernje,
a iz Oltara
Hrama, odjeknu
duboki glas sveštenika...
U Miru se Gospodu
Pomolimo...

Свјетионик (Пјеснику Јасмину Исаку Латићу)

Богиња пјесништва је једина која те посјећује
Понуди ти лист хартије да је попуниш ријечима
И птице још увијек пјевају у дворишту
И цвјетају зумбули и миришу као и прије
Док си становао у Цара Душана 119
Вријеме је остало сасвим исто: Промјенљиво
Сунце и мјесец плове изнад Зрењанина
Као да се ништа није ни догодило
Нису примијетили да ти нога недостаје
Сједиш поред прозора окренут ка улици
Из навике гледаш на њу а ништа не видиш
Очи су те поодавно изневјериле
Свако вече пред спавање ишчитаваш Молитву
Захваљујеш Господу на дару – Благосиљаш
И док не заспиш ослушкујеш ћутања звона
Знајући да тамо далеко на хоризонту је Свјетионик

Мирослав Б. Душанић

Cara Dušana 109

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Prozori se više ne otvaraju
da bi jutarnja rumen
uselila novi dan.
Ne miriše prva kafa
i kifle,
a senke zaljubljenih
koje se grle
davno su izbledele...

Opustela je kuća
u Cara Dušana 109...
Niko se više
ne raduje zvonima
koja pozivaju na
poutarje i Molitvu...

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Na vratima dva imena
 tužno stoje,
A kroz polu spuštenu roletnu
još uvek tinja
slabašni plamen sveće,
koju si zapalila onoga dana
našoj Ljubavi
za Dušu...

Priča o jednom životu

Sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji i gledao u svoje staračke
ruke... Već poprilično oboleo i nemoćan,pitao je sebe gde mu je prošao
život,i šta je to uspeo da stvori...
Deca... da... koja sada imaju sopstvene živote, preokupacije i obaveze...
Kuća... da... koju je napravio od para koje mu je majka donosila,kriveći
kičmu po Nemačkoj,ponekad se ponižavajući pred tamošnjim gazdama do
granica neljuckosti...
Odjednom mu se stvorila slika onog jesenjeg popodneva,kada se majka
vratila iz belog sveta spakovavši život u jednu auto prikolicu... Bio
je to tužan prizor... ceo životni vek stao u prikolicu 1.5x1m...
ali ona je bila nasmejana i srećna... konačno kući,sa svojom decom,
koja će je paziti i gledati... dok je u krajičku oka ipak čučala neka
sumnja... hoće li tako i biti.
A on,njen voljeni sin,gledajući to malo njene sirotinje, sa suzom u
oku,proguta knedlu koja mu zastade u osušenom grlu,i umesto da je
zagrli upita... Zašto si ti uopšte i dolazila... koga ti ovde imaš... ko
te još pamti... bolje da si ostala tamo,i ostavila kosti gde si veliki
deo života provela...
Setivši se toga,gorko je zaridao... eto... kako sam se poneo,tako mi se
i vratilo... a,uvek se sve vrati...
kako sam samo mogao...
Majka mu ništa nije rekla,ostavivši svoje malo sirotinje u njegovo
dvorište tiho je izašla...
Nje već dve godine nema. Otišla je na svoj poslednji put,ne rekavši
ništa,tiho i dostojanstveno kako i dolikuje osobama njenog kova...
Osvrnuo se oko sebe i pogledao... mamin dvosed,mamin taburet,raspareni
delovi kuhinje,kojih se dobro sećao odlazeći mami u uposetu,mamin
frižider... prelepi heklani stoljnjak,koji je ona noćima radila,kada od
bolova u nogama nije mogla da spava... i svećnjak koji je donela jednom
za Božić...
Sa druge strane televizor,sada već poprilično zastareo,i kauč po malo
pohaban,ali još uvek dobar za spavanje...
njegovog života delo...
zar je moguće,pomislio je,mora da ima još nešto moje... ali nije bilo
više ničega...
Ponovo je pogledao u svoje ruke,i pokrio oči oblivene suzama... Život
prođe,a ja ga u rukama poneti mogu...
Noć se polako spustila na kraju grada,a njegova ruka bezživotno je
klonula sa ivice fotelje,koju je toliko voleo... već oštećeno srce je
otkazalo...
E,šta ti je Život...

Strah

Govorila je Tiho
kako Nikoga nije
ovako Volela...

Govorila je Tiho
da će biti
moje Oči
kad Oslepim...

Govorila je Tiho...
Govorila...
Toga sam se
i Plašio...

Milost

Pred Licem Tvojim
saginjem glavu...
Očiju Suznih
pogled se spušta...
Rukama tražim
Skute da Ljubim
Prečistu sliku
odsjaja Tvoga...

Molim za Milost
skrunjenih dana,
Kajanje ,Oprost
za kojima Vapi,
Suze ko potok
u gori što Cvili
kad Vatra sve guta
a Strah je
u Vodi...

Pred licem tvojim
Ponizno slažem,
bezglasno ovu
Molitvu svoju,
Gde će mi Duša
kad podignem
glavu,
a gde će i Tvoja
kad ne pružiš
Ruku...

Krstonoša

Gde Sunce se
spušta i kopni,
Žena je stajala
Gordo...

Ka njoj je
puzao Slepac
suzama praveći pute
svojoj pesmi
bez reči...


Muzo Moja
sred Tmine,
Sa pleća ti
uklanjam teret,
grudima golim
se Prečim,
Da progledaš
Očima
Molim...

Krstonoša Verni
za Navek...

Trag

Nemožeš ti znati

kako je imati

Belo Oko...

kako je lako

na ivici Litice biti

a Teško ostati Budan...

Neumeš ti

Tanku Crtu opisati

kako se noć u Dan

preliva...

Zelene su staze

kojima hodiš

polusnena,

ostavljajući oblutke

blistavog Ametista

da ti budu Trag

kako bi mogla

da se Vratiš

jednom

za Nikad.

Suza…

Nemam više koga

držati za ruku

dok spava,

slušati kako diše

i čuvati od Tamnih

Senki Noći...

Nemam više kraj koga

da se budim,

i primam na svoju

stranu postelje,

Drhteći kao Sunce

kad prigrli

novi dan...

Nemam kome

Davati sebe,

Razoružan i Ogoleo,

Do kosti

Istovremeno...

Ne mogu

Oči ti Ljubiti,

ruke međ svojima

skrivati...

ali niko,niko mi ne može

zabraniti

da ti lik

u krajičku oka

Suzom Prikrivam...

Samoća

Samoćo,
Sestro Prokletih...

Na Srcu
Tvoje ime
Urezano
Nosim.

Ne budi me...

Ne budi me...

Ne budi me

sad kad spokojno

dane trošim...

sad, kad ne znam

za suze

boje pelina

i maglu

u očima...

Ne budi me

glasom gavrana

i hukom tamnih oblaka

nad ovim konačno

smirenim krovom...

Ne budi me...

ne budi...

ovi su talasi  u koritu

gde samo Ljubav

može podići

glas.

Ne budi me...

ne budi uzalud

Okovan je

ovo san.

Oprosti...

Oprosti mi
što nisam imao snage
pronaci izlaz
pipajući prstima
po nepoznatom...

Oprosti mi
što reč održao nisam
tražeći od tebe
da održiš svoju...

Oprosti mi
što ne mogu
u beznađu pronaći dan,
a tugu u radost
pretopiti...
Oprosti
što nisam dovoljno jak
da bi Srcem
pobedio mrak...
Oprosti mi...
Molim te
Oprosti...                                                                        

Svetionik

Kada Srcu

Ne Smeš

pustiti na

Volju,

Ograde su

Jake,

Čelik Uzdah para...

Plaše  li te danas

One iste Senke...

Bojazan,

da ti Dlanovi

dovoljno Topli

ne mogu biti...

Ne prolazi Vreme

Pustošeći Dušu...

Svako novo Jutro

u Nadi se Rađa...

U Cik zore Rane,

Naj bolje se

Sanja,

Kako bosih nogu

Prikuplja se

Rosa...

Gledam te

kako hodas,

ko Očajnik

po Živome

Pesku...

i dođe mi tako

da Vrisnem,

na Slepog

se Kamenom

Bacim...

Priznaj,molim te

Priznaj,

Slobodno Nebom

Da Letiš...

Obećavam

Ispruži ruke,

dlanovi ti nisu Hladni...

i neka Osmeh

pobriše Tamne bore

na tom Prelepom licu...


Tugu Odbaci

kao Odsečenu Kosu

nošenu Olujnim Vetrom

u Zoru...

Pogledaj...

Sviće Novi Dan...

Umi Oči Rosom

bolje se Vidi,

i Ispruži Ruke...

Čistu Dušu Bogovi

Daruju Suncem...


I ne boj se

Obećavam...

Srce mora

Zakucati

Brže...

Proleće

Jutros haljom
mirisnom,
zasjala trešnja
sred moje bašte
kao san...

Zar opet stiže
proleće,
u ova leta poznija
kad dodir topli
retkost je,
i srce samoćom
sviklo je...

I onda kao
pusti san,
nošen dušom
presvislom,
zasja ovako
najlepše
ko drago lice
iz nebuha...

O Bože Dragi
što sveznaješ...
kakve su staze
ispred nas,
ti koji korake
poklanjaš,
dok sve nam se
učini podockan...

Jutros dok sunce
je rudilo,
u oku život
probudilo...

28 Mart 2012

Moj Anđeo

Kao sjaj u Oku...
kao drhtaj Srca...
kao Suza Radosnica
moj Anđeo lebdi
nada mnom...

Kao rađanje Jutra...
kao Molitva Iskonska
moj Anđeo lebdi
nada mnom...

Kao,kao...
kao
Sudbine šapat
i glas
Moj Anđeo
rastire Tepih
za Nas...
Moj Anđeo...
Moj Anđeo...

13 Mart 2012

Pruži ruku

Pruži ruku
da poletimo tamo
gde još nismo bili...
i ne boj se...
Ovo ti Nebo
radost pruža
koju si samo
zagledana u zvezde
dokučiti smela...

Pruži mi ruku
pruži...
Mila...

28 Februar 2012

San

Noćas sam Sanjao
kako pišem
Pesmu od
najlepših reči
i tebi pružam
na Dar...
Noćas sam ubrao
Zvezdani Buket
i njegov Sjaj
pred Tvoje noge
rasuo...

Noćas sam Sanjao
da si Moja
Zanavek...
Oduvek...

23 Februar 2012

Ako me ne bude sutra

Ako me ne bude sutra
i ako tiho svrši se dan,
osmehom dočekaj
sva sledeća jutra
i Živi za mene
neodsanjan san...

Pesnik kad ode ostane Trag
nad posteljom klone nedovršen stih
dok zvezdano jato prostire sag
večiti spomen Ljubavi svih...

Ako me ne bude, eto
ne pitaj da li to Skitam još,
vreme poravnaće sve to
ko davno izgubljen Broš...

19 Februar 2012

Reči

Postoje reči
koje se ne izgovaraju,
posebno onima
koje Voliš...
Kad ti nije dato,
kad su usta Mrtva
i Zavetno nema...

Postoje oči
negde unutra,
gde igraju Senke
i Duša se Pati...
kad ne bi ni hteo
a kamoli smeo
tu Bol ikom
dati...

15 Februar 2012

Čekaću te

Čekaću te
dok se dan
ne smiri,
a u krošnjama
senke malakšaju,
i zadnji glas
ne utihne,
i jutra poprime
boju potoka
Bistrih...

Čekaću te...
dok mi
Sudnji dan
ne obasja lice
pod prozorom
gde zanavek
stope
okamenjene
ostavih...

Čekaću te...
čekati...

12 Februar 2012

Ljubav
(Sjaj očiju tvojih)

Zaljuljala si me
iz Korena...
sad sam, kao Cvet
na Vetru...
kao Sveća u Pustinji...

Bojim se...
Bojim se svoga Srca
kako Dobuje...
Bojim se Snova
kada zatvorim Oči...
Bojim se Sebe Najviše...
Nije li ovo
ponovna Iluzija,
koja će me Srušiti
kada se probudim...
ali neka...
i za to Lek postoji...
skriću se za Uvek
u Sjaju Očiju
Tvojih...

04 Februar 2012

Možemo mi to...
(Marija)

Rasteraćemo Tamne oblake
i Bol koji k'o Urota prati...
a Osmeh će biti lozinka
za Volim Te...

Kako se rano budim,
i Molitvu Tvojim
Imenom Počinjem...
Krik iz grudi se Otme...
Marija,čuješ li...
čuješ li kako Srce
kani Iskočiti
na tvoje Dlanove
ko Dar Vekovni...

Rasteraćemo Tamne oblake
a Sunce Useliti
u Blažena Jutra...
Onako Tajno,
Tiho,
da ptice na prozoru
ne Uplašimo...
Možemo mi to...
Možemo...
Marija...

24 Januar 2012

Zao glas...
(Bratu Miroslavu)

Kako oči da obrišem
zao glas mi dušu cepa,
od ridanja ni ne dišem
Crna Vrana Poji-Tepa...

Zora, Sumrak,ko će znati
oblaci se Teški svili,
tebe Molim,dal ćeš dati
zračak Sunca,Bože Mili...

Sklapam ruke, tiho padam
dan za danom ko Pas Reži,
kako Slomljen da se nadam
kada Brat mi Bolan leži...

21 01 2012

Ne vredi...

Ne pričaj sam sa
Sobom...
o Lađama što
Nekuda plove...
Nikada Imao Nisi
onu što Srce
pozove...

I Nemoj se mučiti
Ludo...
Od zemlje Lebdeti
pedalj...
bolje sklopiti
Oči,
i mirno na Počinak
poći...

I Sanjaj što ti je
Volja...
Radosti Ispruži
Krila...
Ljubavlju kojom si hteo,
natopiti Buket i
Veo...

I ne pričaj
Sam sa Sobom...
U pustari četiri
Zida,
zar ikad Hodač
na Žici
nad Ambisom
Žicu Kida...

I Čuvaj Toplo
pod Srcem,
Oči koje te Bole...
suzu pusti,
ne štedi...
Ne vredi,Veruj,
Ne Vredi...

16 Januar 2012

Nisi ti kriva

Marija...
Nisi ti kriva
što su Čavke
i Duboki Vir
tvoje stope gutali
dan po dan,,,

Nisi ti kriva
što je magla
prevarila Zenice
nepostajinim Bojama
Staze Majčinskog Nagona...

Marija...
Nisi ti kriva
za Huk Vode
ispod Kućnog Praga,
zbog pokopanog putnika
pored puta...
Nisi ti kriva...
Nisi...

Ruke ne nosiš svele,
ni oči Utihle
od suza...
samo Usne kadkad
zadrhte,
kad Samoća
svoje Otrovne Kandže
zabadati krene...

Nisi ti kriva...
Niko nije rođen
da bi bio Sam...
niko nije rođen
da bi mu Bol
ime bilo...
Ispruži ruke,
pokloni se Suncu,
možda baš
u njegovoj Senci
skriveni Osmeh
Stidljivo Čeka...

01.01.2012

Srećnu novu 2012 godinu svim Prijateljima ovog bloga.
Vaš Jasmin Isak Latić

22 Decembar 2011

Kako Volim Sebe...
(al' me Vreme jebe)

Sedim,pijem pivu,
'bem ti stvarnost sivu...
u glavi mi puše stud,
blago svakom ko je Lud...

Kao šlag na slavsku tortu,
jebo ovu našu sortu,
baš me skenja lapavica,
sad sam komplet
k'o Guzica

10 Novembar 2011

Cigani

Gladne Oči
i Pogane Ruke...


Cigani odnose
kojekakvi Otpad vičući
Jeftino Kupujemo (Krademo)...


Kidaju još
neistrulo Meso
Strvine,
Varajući i Nebo
i Sebe...


U reci se javi
davno Viđeni lik...
Shvatam, odakle
se Kletva čuje...

Jeli moguće
da novi Greh
u Sebi ovakvom
Prepoznajem...

30 Oktobar 2011

Mlijeko
(Bosanska)

U malo,zabito mjesto
sred Bosanskog krša,
Brat me obilazi redovno...

Ja ga onda
u Birtiju povedem...
tamo se naj bolje
isšutimo...

On redovno čašu mlijeka
naruči...
kaže,to mu prija
i na rodnu grudu
podsjeća...

E,Brate Ivane,
Brate Ivane...
pa,otkad krave
u Birtiju Puste
navraćaju
Odšutim...

23 Oktobar 2011

Ogledalo

I,nemoj Sine zaplakati
zaludno je Suze liti,
kad godine sustignu te
isti ćeš k'o Otac biti

14 Oktobar 2011

Koraci

Ne mogu tvoja
mala stopala
moje korake stići...

Razdvaja nas
i Prostor i Vreme...

Ne mogu Tvoje
reči,
moje Ćutanje
razaznati...
a,Ljubav...
izgubila se
u Magli,
u Iluziji,
u par otkucaja
Srca,
kad oči zasjaje
i Lažna se nada Budi...

Ne mogu tvoja
mala stopala
moje korake stići...
po rondou Tuge
trag ne ostaje
Mila...

08 Oktobar 2011

Flinta
(Svako svoju Anu ima)

Svako svoju Anu ima
i Jesen što Dušu Mrvi,
kad se Daje ili prima
pa si zadnji ili Prvi...

Lišce kada krene Pasti
zanemimo Tugom Sami,
kiše Sunce će pokrasti
jesen rosu oku mami...

Svako svoju Anu ima
što Odlazi ko zna kuda,
Dok se krade jesen-zima
prinoseći trista čuda...

Ane nema,Srce pusto
Lišće prekri svojom bojom
sve dok kiša sipi gusto
Ane idu stazom svojom...

19 Septembar 2011

Fućaš

Vratila se iz tuđine
u svoj Rodni kraj,
spakovanih stvari
u malu prikolicu...

Nosila je Osmeh
na izboranom Licu,
i Zabludu u svom
Staračkom Srcu...

Okrenuo sam glavu
Suzu da skrijem.
Zar se Život
u prikolici nosi,
i Odlazi tamo
gde te Niko
sa Radošću
Ne čeka...

Uzimala Davala
(Svest)

Prijatelj,stomatolog,
koji je operacijom
povratio dobar vid
reče dok mi je
sređivao zube
kako se od tad
Preporrodio...

Blago tebi...rekoh
stisnuvši srce...

Zbog čega...odvali on
Iznenađeno...

17 Avgust 2011

Ponovo Jesen

Ponovo Jesen...
Na prozorima,
prašnjava zavesa od čoje
okasnelom suncu
odlazak skori
potpisuje...

Ponovo Jesen...
zagrnuta starim kaputom
iscepanih laktova
kroz koje ulaze Studeni,
beskrajna priča Upokojenih
u Sablazni...

Ponovo Jesen...
Srce kuca Tiše,
a Tisa ostatke
ukletih svatova
u veliki Vir odnosi...

Ponovo Jesen...
Pod Ikonom
sklopljenih ruku
Starčevo oko
Zarosi...

07 August 2011

Trešnja

Procvala je Trešnja,
Kao i uvek
U Maju...
Zanosni Behar
Grudi Probada,
A nema je
Više...

Mirišu neke tuđe
Kose,
Nepoznate oči
Ono ime nose,
Mesto pod Trešnjom Tuži Prazno...

Dok
Veseli glasovi
Poje,
Upitah sebe...
Ima li Samljeg
Božiji Slugo
Na Vascelom
Svetu od
Tebe...

Pesma o kumi (ali ne mojoj)

Toga dana prvi put kad
ja ugledah kumu,
bezobrazkuk svake vrste
bio mi na umu.

Ne mož' kasti da je bila
šašava i mlada,
samo rekoh ''bićeš moja
il umreću sada''.

Trepće ona sve se puši
k'o kad strašno duma,
pa mi reče ''važi, ali,
prvo pitaj kuma''.

I tad ovom starom jarcu
postalo je jasno,
godine su potrošene
za mene je kasno.

Sada vidim to što nisam
imao na umu,
mladost kad za uvek prođe
nisi ni za kumu.


Pesma uradjena za Tamburasko izvodjenje

18 Juli 2011

Pesma o Životu

Ovaj
Cvet Jabuke
Pokloniću Tebi...
da ga Čuvaš,
dok Nejak još
Latice Suncu
Pruža...

I Pesmu ću
reći,
o tvojoj Kosi
kako Mirise,
na Planinski
Vetar,
dok rađa se
Zora u Cik...

Ovaj ću
Cvet Jabuke
Nazvati Imenom
Tvojim,
da jednoga dana
Oči Neba
zagledane u Lepotu
Suzu ti spuste
na Dlan...

03 Juli 2011

Vir

Usnuh Reku
i sebe Golog
u njoj...
U rukama mi
Riba,
velikog Repa
i Mutnoga Oka...

Pokušam Pobeći,
al' Noge ne daju...
probam Zažmuriti,
al' kao da Bezdan
Otvaram...

Takav San
me još
ne Pohodi...

Tek Nesvesno
Utonuh u
Vir...

26 Juni 2011

Od Rođendana do Rođendana
(Prvi Maj)

Posle lepo
ofarbanih jaja,
stići ćemo
do prvoga maja...
onda sledi
posle prvog maja,
nastaviti od
samoga kraja.

22 Juni 2011

Alisa Maličević Pjesnik Sarajevo
Kada nisam sigurna ( Kada ne znam )


Slobodan od mene a ne zbog mene
neka mu je sretno i berićetno
teško ću se osloboditi od njega
dok sam za njega slobodna
sve dok ne piše "zauzeto".

Izvor smijeha i izvor suza
jesu li isti
dođe tako
da se smijem suzama
da plačem smijehom
kažu : tako se pretvara-laže.

Ma to su najiskrenija stanja
kada ne znam da li bi
se smijala ili plakala
da li bi mrzila ili voljela.

Kada ne znam
kada nisam sigurna
da li me voli ili laže
tada se smijem suzama
a smijehom plačem.


Hvala za pesmu Alisa!

18 Juni 2011

Sopstvena laž

Od kad mi
Rekoše
Da tri meseca imam,
Račune da sredim,
Dugove vratim
I pokajem se,
Ništa me više
Ne boli...

Idem piti,
Psujem k'o kočijaš,
Ne marim za rep
Koji se za mnom Vuče...
Niti me dotiče
Lavež seoskih Uspijuša,
Koje nemaju druga Posla
Već kisele kupus
Tamo,
Gde kupusu mesto Nije...

Otkad su mi
Na čelo krst
Urezali,
Crnim mastilom
Od katrana teška,
Ne mogu glavu
Na jastuk perjani
Da pustim...
Poverovah
Da perje tiho
Ubija...

I nemam
Ni Ništa,
Ni Sve...
I ne znam
Dal' idem
Nigde...

Kad Jezik je
Gorak k'o
Bes,
Uzak je Pokrov
Za Les...

Otkad mi rekoše
Da tri meseca
Imam još
Kroz suze se smejem
K'o lud...
Ja imam barem
Zacrtan put
Kud ne prati
Sopstvena
Laž.

07 Juni 2011

Mirno spavaj
(Senadi)

Mirno spavaj,
i neka tvoje
Malene ručice
ne znaju
za bol,
za vetrove i kiše
po napuklim
Oknima...
Jer, šta su
koraci u magli
naspram tvojih
Osmeha...

U kosi ti se
zamrsile zvezde,
dok noć peva
pesmu o
Suncokretima...

Budi dobra
mirno spavaj...
i ne boj se
ako me ujutro
ne nađeš
kad otvoriš oči...
Ja sam tu,
stražarim,
da noć bude
Pitoma...
I niko ti ne može
Ništa
dok si u mome
Srcu zaključana...

05 Juni 2011

Ime

Nisam dobijao igračke,
Niti su me kitili
Toplim Tepanjem...

Pred san,
Sam sebi izmišljao sam Bajke,
te ih krišom šaputao
pod jorganom...

Ne pamtim
Poljubac
za Laku noć...
samo tišinu
koju je parao
Severni Vetar
iz grudi
Jektikom načete...

Tek mnogo kasnije,
Na Oltaru
sopstvenih Otkrovenja,
Neko mi tiho došapnu...
Ovo je Tvoja
Radost,
Tvoja Krv,
Kojom ime ti
Zapisano
Od pamtiveka
Zlati...