Priča o jednom životu

Sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji i gledao u svoje staračke
ruke... Već poprilično oboleo i nemoćan,pitao je sebe gde mu je prošao
život,i šta je to uspeo da stvori...
Deca... da... koja sada imaju sopstvene živote, preokupacije i obaveze...
Kuća... da... koju je napravio od para koje mu je majka donosila,kriveći
kičmu po Nemačkoj,ponekad se ponižavajući pred tamošnjim gazdama do
granica neljuckosti...
Odjednom mu se stvorila slika onog jesenjeg popodneva,kada se majka
vratila iz belog sveta spakovavši život u jednu auto prikolicu... Bio
je to tužan prizor... ceo životni vek stao u prikolicu 1.5x1m...
ali ona je bila nasmejana i srećna... konačno kući,sa svojom decom,
koja će je paziti i gledati... dok je u krajičku oka ipak čučala neka
sumnja... hoće li tako i biti.
A on,njen voljeni sin,gledajući to malo njene sirotinje, sa suzom u
oku,proguta knedlu koja mu zastade u osušenom grlu,i umesto da je
zagrli upita... Zašto si ti uopšte i dolazila... koga ti ovde imaš... ko
te još pamti... bolje da si ostala tamo,i ostavila kosti gde si veliki
deo života provela...
Setivši se toga,gorko je zaridao... eto... kako sam se poneo,tako mi se
i vratilo... a,uvek se sve vrati...
kako sam samo mogao...
Majka mu ništa nije rekla,ostavivši svoje malo sirotinje u njegovo
dvorište tiho je izašla...
Nje već dve godine nema. Otišla je na svoj poslednji put,ne rekavši
ništa,tiho i dostojanstveno kako i dolikuje osobama njenog kova...
Osvrnuo se oko sebe i pogledao... mamin dvosed,mamin taburet,raspareni
delovi kuhinje,kojih se dobro sećao odlazeći mami u uposetu,mamin
frižider... prelepi heklani stoljnjak,koji je ona noćima radila,kada od
bolova u nogama nije mogla da spava... i svećnjak koji je donela jednom
za Božić...
Sa druge strane televizor,sada već poprilično zastareo,i kauč po malo
pohaban,ali još uvek dobar za spavanje...
njegovog života delo...
zar je moguće,pomislio je,mora da ima još nešto moje... ali nije bilo
više ničega...
Ponovo je pogledao u svoje ruke,i pokrio oči oblivene suzama... Život
prođe,a ja ga u rukama poneti mogu...
Noć se polako spustila na kraju grada,a njegova ruka bezživotno je
klonula sa ivice fotelje,koju je toliko voleo... već oštećeno srce je
otkazalo...
E,šta ti je Život...