Bez Stepenika

Naucio sam da
hodam bez nogu,
gledam rukama,
i prepoznajem lica
blaga i topla...
na Svasta covek svikne
kad dodju vremena
gluva i tesna...

Ali ne mogu se pomiriti
da tebe vise nema
moja Saro,jedina
srcu mome prirasla...

Jeste,priznajem ti
da nekada ne umem
kuci da se vratim,
i da me ove klecave noge
odvedu tamo gde je
sve novo i nepoznato
ovim ocima...

I cudno...
nista me ne boli
samo se putevi ukrste tako
da ne znas jeli
je pocetak ili kraj
na kraju...

ali oticicu ja negde
gde stepenika nema
gde covek nema gde
da se spotakne
i izgubi ravnotezu...

Molim te Saro moja
javi se nekada,
makar i u snu,
jer imam nesto vazno
da ti pricam...
da ti kazem kako
u ovim godinama
zivot bez stepenika

ume biti lep
i bezbrizan.