CRNI DAMARI
     Sine


Nepoznati su mi putevi
kojima hodas sine moj...
Ne mogu dokuciti snove
koje sanjas,i koji te
kroz zivot vode
rodjeni moj...


Zaboli me tvoj jauk,
a ja ti ne mogu pomoci
jer ti ne zelis to.


Cutanje dobro ne donosi
bi tvoji pogledi u prazno
da odagnas
crne nemire koji te progone...



Nista ti necu reci
Dovoljno si star
da razaznaes boje
i njihove nijanse
saznaces sta je pravi STRAH


A meme mozda
nece biti
da ti ruku
i lepu rec dsm.

Crna kafa

Sa Djavolom kafu pijem
c[m se novo jutro rodi,
niti placem nit se smijem
kuda me sve ovo vodi.

Cas je gorka kao pelin
a cas kao sami med,
iza cujem jasno
ja sam taj sto pravi red.

Zato bos po trnju ides
a na rane stavljas so,
eto tako stvari stoje
moja radost a tvoj bol.

Zato pisi pesme svoje
oduska bar srcu daj,
ali znaj da uvek bice
moj pocetak i tvoj kraj.

Casa Banata

Nikad nije islo
bas kako sam hteo
zelje nisu mogle
u stvarnost da zadju,
One tople oci
koje u snu ljubih
kako da na javi
poznaju i nadju.

Nekad su se ruke
pruzale i dale
iz beloga grla
zvalo moje ime,
glasa nisam mogo
pustiti od sebe
Kada dah te izda
u fijuku zime.

Zato sada nudim
casu gorkog pica
casu mog Banata
nekrsteno vino,
i da nazdravimo
svemu sto nas nece
svemu sto nas prodje
da nam bude fino.

Nikad nije islo
bas kako sam hteo
one blage oci
ostase u snima
prekrila ih zemlja
tuznim cvetovima.

Buket Belih Ruza

Otisla je bez ijedne reci
sakrivsi stope i zvuke,
nije ispila casu koja leci
predaleko bese a na dohvat ruke

Doneo sam slomljen
buket belih Ruza,
na grudi da ih svije
kad vec mene nije.

Boze sto je stvori
pred oci mi dade,
pa je odma uze
verujem da tvoja
promisao znade.

Na dusi mi tesko
ispred ponor slama,
skrio bi sve zvezde
da nastane Tama.

Doneo sam slomljen
buket belih Ruza,
na grudi da ih svije
kad vec mene nije.

09 05 2020

Blagdanska Ruza

Moja Ruzo,Blagdanska Ruza

Moja Ruzo,
moj Blagdanski cvete...
Na Oltaru tvoje boje
pun sjaj imaju jutrom.

Moja Trnovita stazo
krvlju tvoje ime
po laticama pisem...

Danas si tu,
a sutra ko zna...
kad menjas svetlo
za mrak,
kad pesmu praskozorja
u muk pretvaras...

Moja Ruzo,
moj mirisni cvete,
koliko duboko
srce da zakopam
da bi bar malo blize
tebi bio ja...
moj Blagdanski cvete...
Na Oltaru tvoje boje
pun sjaj imaju jutrom.

Moja Trnovita stazo
krvlju tvoje ime
po laticama pisem...

Danas si tu,
a sutra ko zna...
kad menjas svetlo
za mrak,
kad pesmu praskozorja
u muk pretvaras...

Moja Ruzo,
moj mirisni cvete,
koliko duboko
srce da zakopam
da bi bar malo blize
tebi bio ja...

Bez Stepenika

Naucio sam da
hodam bez nogu,
gledam rukama,
i prepoznajem lica
blaga i topla...
na Svasta covek svikne
kad dodju vremena
gluva i tesna...

Ali ne mogu se pomiriti
da tebe vise nema
moja Saro,jedina
srcu mome prirasla...

Jeste,priznajem ti
da nekada ne umem
kuci da se vratim,
i da me ove klecave noge
odvedu tamo gde je
sve novo i nepoznato
ovim ocima...

I cudno...
nista me ne boli
samo se putevi ukrste tako
da ne znas jeli
je pocetak ili kraj
na kraju...

ali oticicu ja negde
gde stepenika nema
gde covek nema gde
da se spotakne
i izgubi ravnotezu...

Molim te Saro moja
javi se nekada,
makar i u snu,
jer imam nesto vazno
da ti pricam...
da ti kazem kako
u ovim godinama
zivot bez stepenika

ume biti lep
i bezbrizan.

Molitva (Bol)

Molitva  (Bol)

Čovek bez noge

ječi i plače,

sklopljenih ruku

Bogu se moli...

Zar nije dosta

to što je nemam,

a ona još uvek

tako zaboli...

Priznajem

Priznajem...

Priznajem...
Sve Grehe ljudske,
Sve laži ovog sveta
izgovorene
Priznajem...
Sve Zablude
na brzinu sročene,
sve Bajke poverovane
u nedostatku Pameti
Čiste...
Priznajem...
Sve Boli
Nepravedno nanesene,
svo Blato bačeno
na Obraz
Pravednika...
Priznajem.


Priznajem
sve što mi se
na Dušu stavlja,
a služi za
podsmeh...
Priznajem
kako Srce
od Bola
Prepuklo nebi...
Priznajem,
Pritnajem,
i Ne Kajem se...

Moja sveća dogoreva...

 

Moja sveća dogoreva...

 

Putevima kojima hodah

razbacano  kamenje

posvuda...

Nema više suza

za ridanje,

reči za odbranu...

Samo Molitvu

i Ljubav

u Napaćenim

grudima... 

Moja Sveća

dogoreva...

Ja nemam nikoga...

Hladno je...

i koraci tužno odjekuju

po tek postavljenom

pločniku od

suvoga lišća

u ulici

koju ne prepoznajem.



Kraj polu srušenog

zida...

je virilo lice

neznanca...

Ko je bio on...

i šta su značile suze

na staračkom licu

sa očima deteta...



Hladno je...

Sa grane trešnje

na kraju grada,

ljuljalo se

tek ohlađeno telo

izgubljene visibabe

pred sneg...



Ja nemam nikoga..

Uspomene

Uspomene

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

na usnama skamenjene.

Opustelom malom baštom

beli Jasmin tužno cveta,

prazna mesta na terasi

sudba kleta,sudba kleta...

Tim sokakom sad se nejde

sva su vrata zaključana,

ne vidi se više staza

ona samo nama znana.

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

dve tri suze skamenjene.

I šta mi je sad neg reći

Moje Drage Uspomeme,

Sačuvaj ih Blagi Bože

sačuvaj ih ti od mene

U miru se Gospodu pomolimo (Zasluga)

U porti Uspenskog hrama,
na stazi od crvene cigle,
sede slabovidi čovek
sa štakom, dečak
od devet godina
ometen u razvoju,
i razgovaraju...

Jesi li gladan,
koliko dugo nisi jeo,
upita dečak starca...
Ne znam,mislim tri dana...
Zasto toliko,upita dečak...
Nisam imao šta,a zadnji komad hleba izmrvio sam golubovima
koji mi svako jutro
sleću pod prozor...
reče starac,a krupna suza
otkotrlja mu se
niz duboku boru na licu...

Znaš,moj deda jednom reče
da se Suze, i koraci
nečim zasluže...
Utom se oglasiše zvona
za večernje,
a iz Oltara
Hrama, odjeknu
duboki glas sveštenika...
U Miru se Gospodu
Pomolimo...

Свјетионик (Пјеснику Јасмину Исаку Латићу)

Богиња пјесништва је једина која те посјећује
Понуди ти лист хартије да је попуниш ријечима
И птице још увијек пјевају у дворишту
И цвјетају зумбули и миришу као и прије
Док си становао у Цара Душана 119
Вријеме је остало сасвим исто: Промјенљиво
Сунце и мјесец плове изнад Зрењанина
Као да се ништа није ни догодило
Нису примијетили да ти нога недостаје
Сједиш поред прозора окренут ка улици
Из навике гледаш на њу а ништа не видиш
Очи су те поодавно изневјериле
Свако вече пред спавање ишчитаваш Молитву
Захваљујеш Господу на дару – Благосиљаш
И док не заспиш ослушкујеш ћутања звона
Знајући да тамо далеко на хоризонту је Свјетионик

Мирослав Б. Душанић

Cara Dušana 109

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Prozori se više ne otvaraju
da bi jutarnja rumen
uselila novi dan.
Ne miriše prva kafa
i kifle,
a senke zaljubljenih
koje se grle
davno su izbledele...

Opustela je kuća
u Cara Dušana 109...
Niko se više
ne raduje zvonima
koja pozivaju na
poutarje i Molitvu...

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Na vratima dva imena
 tužno stoje,
A kroz polu spuštenu roletnu
još uvek tinja
slabašni plamen sveće,
koju si zapalila onoga dana
našoj Ljubavi
za Dušu...

Priča o jednom životu

Sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji i gledao u svoje staračke
ruke... Već poprilično oboleo i nemoćan,pitao je sebe gde mu je prošao
život,i šta je to uspeo da stvori...
Deca... da... koja sada imaju sopstvene živote, preokupacije i obaveze...
Kuća... da... koju je napravio od para koje mu je majka donosila,kriveći
kičmu po Nemačkoj,ponekad se ponižavajući pred tamošnjim gazdama do
granica neljuckosti...
Odjednom mu se stvorila slika onog jesenjeg popodneva,kada se majka
vratila iz belog sveta spakovavši život u jednu auto prikolicu... Bio
je to tužan prizor... ceo životni vek stao u prikolicu 1.5x1m...
ali ona je bila nasmejana i srećna... konačno kući,sa svojom decom,
koja će je paziti i gledati... dok je u krajičku oka ipak čučala neka
sumnja... hoće li tako i biti.
A on,njen voljeni sin,gledajući to malo njene sirotinje, sa suzom u
oku,proguta knedlu koja mu zastade u osušenom grlu,i umesto da je
zagrli upita... Zašto si ti uopšte i dolazila... koga ti ovde imaš... ko
te još pamti... bolje da si ostala tamo,i ostavila kosti gde si veliki
deo života provela...
Setivši se toga,gorko je zaridao... eto... kako sam se poneo,tako mi se
i vratilo... a,uvek se sve vrati...
kako sam samo mogao...
Majka mu ništa nije rekla,ostavivši svoje malo sirotinje u njegovo
dvorište tiho je izašla...
Nje već dve godine nema. Otišla je na svoj poslednji put,ne rekavši
ništa,tiho i dostojanstveno kako i dolikuje osobama njenog kova...
Osvrnuo se oko sebe i pogledao... mamin dvosed,mamin taburet,raspareni
delovi kuhinje,kojih se dobro sećao odlazeći mami u uposetu,mamin
frižider... prelepi heklani stoljnjak,koji je ona noćima radila,kada od
bolova u nogama nije mogla da spava... i svećnjak koji je donela jednom
za Božić...
Sa druge strane televizor,sada već poprilično zastareo,i kauč po malo
pohaban,ali još uvek dobar za spavanje...
njegovog života delo...
zar je moguće,pomislio je,mora da ima još nešto moje... ali nije bilo
više ničega...
Ponovo je pogledao u svoje ruke,i pokrio oči oblivene suzama... Život
prođe,a ja ga u rukama poneti mogu...
Noć se polako spustila na kraju grada,a njegova ruka bezživotno je
klonula sa ivice fotelje,koju je toliko voleo... već oštećeno srce je
otkazalo...
E,šta ti je Život...

Strah

Govorila je Tiho
kako Nikoga nije
ovako Volela...

Govorila je Tiho
da će biti
moje Oči
kad Oslepim...

Govorila je Tiho...
Govorila...
Toga sam se
i Plašio...

Milost

Pred Licem Tvojim
saginjem glavu...
Očiju Suznih
pogled se spušta...
Rukama tražim
Skute da Ljubim
Prečistu sliku
odsjaja Tvoga...

Molim za Milost
skrunjenih dana,
Kajanje ,Oprost
za kojima Vapi,
Suze ko potok
u gori što Cvili
kad Vatra sve guta
a Strah je
u Vodi...

Pred licem tvojim
Ponizno slažem,
bezglasno ovu
Molitvu svoju,
Gde će mi Duša
kad podignem
glavu,
a gde će i Tvoja
kad ne pružiš
Ruku...

Krstonoša

Gde Sunce se
spušta i kopni,
Žena je stajala
Gordo...

Ka njoj je
puzao Slepac
suzama praveći pute
svojoj pesmi
bez reči...


Muzo Moja
sred Tmine,
Sa pleća ti
uklanjam teret,
grudima golim
se Prečim,
Da progledaš
Očima
Molim...

Krstonoša Verni
za Navek...

Trag

Nemožeš ti znati

kako je imati

Belo Oko...

kako je lako

na ivici Litice biti

a Teško ostati Budan...

Neumeš ti

Tanku Crtu opisati

kako se noć u Dan

preliva...

Zelene su staze

kojima hodiš

polusnena,

ostavljajući oblutke

blistavog Ametista

da ti budu Trag

kako bi mogla

da se Vratiš

jednom

za Nikad.

Suza…

Nemam više koga

držati za ruku

dok spava,

slušati kako diše

i čuvati od Tamnih

Senki Noći...

Nemam više kraj koga

da se budim,

i primam na svoju

stranu postelje,

Drhteći kao Sunce

kad prigrli

novi dan...

Nemam kome

Davati sebe,

Razoružan i Ogoleo,

Do kosti

Istovremeno...

Ne mogu

Oči ti Ljubiti,

ruke međ svojima

skrivati...

ali niko,niko mi ne može

zabraniti

da ti lik

u krajičku oka

Suzom Prikrivam...