Moja sveća dogoreva...

 

Moja sveća dogoreva...

 

Putevima kojima hodah

razbacano  kamenje

posvuda...

Nema više suza

za ridanje,

reči za odbranu...

Samo Molitvu

i Ljubav

u Napaćenim

grudima... 

Moja Sveća

dogoreva...

Ja nemam nikoga...

Hladno je...

i koraci tužno odjekuju

po tek postavljenom

pločniku od

suvoga lišća

u ulici

koju ne prepoznajem.



Kraj polu srušenog

zida...

je virilo lice

neznanca...

Ko je bio on...

i šta su značile suze

na staračkom licu

sa očima deteta...



Hladno je...

Sa grane trešnje

na kraju grada,

ljuljalo se

tek ohlađeno telo

izgubljene visibabe

pred sneg...



Ja nemam nikoga..

Uspomene

Uspomene

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

na usnama skamenjene.

Opustelom malom baštom

beli Jasmin tužno cveta,

prazna mesta na terasi

sudba kleta,sudba kleta...

Tim sokakom sad se nejde

sva su vrata zaključana,

ne vidi se više staza

ona samo nama znana.

Ostale su samo pesme

one tebi namenjene,

reč Ljubavi i reč tuge

dve tri suze skamenjene.

I šta mi je sad neg reći

Moje Drage Uspomeme,

Sačuvaj ih Blagi Bože

sačuvaj ih ti od mene

U miru se Gospodu pomolimo (Zasluga)

U porti Uspenskog hrama,
na stazi od crvene cigle,
sede slabovidi čovek
sa štakom, dečak
od devet godina
ometen u razvoju,
i razgovaraju...

Jesi li gladan,
koliko dugo nisi jeo,
upita dečak starca...
Ne znam,mislim tri dana...
Zasto toliko,upita dečak...
Nisam imao šta,a zadnji komad hleba izmrvio sam golubovima
koji mi svako jutro
sleću pod prozor...
reče starac,a krupna suza
otkotrlja mu se
niz duboku boru na licu...

Znaš,moj deda jednom reče
da se Suze, i koraci
nečim zasluže...
Utom se oglasiše zvona
za večernje,
a iz Oltara
Hrama, odjeknu
duboki glas sveštenika...
U Miru se Gospodu
Pomolimo...

Свјетионик (Пјеснику Јасмину Исаку Латићу)

Богиња пјесништва је једина која те посјећује
Понуди ти лист хартије да је попуниш ријечима
И птице још увијек пјевају у дворишту
И цвјетају зумбули и миришу као и прије
Док си становао у Цара Душана 119
Вријеме је остало сасвим исто: Промјенљиво
Сунце и мјесец плове изнад Зрењанина
Као да се ништа није ни догодило
Нису примијетили да ти нога недостаје
Сједиш поред прозора окренут ка улици
Из навике гледаш на њу а ништа не видиш
Очи су те поодавно изневјериле
Свако вече пред спавање ишчитаваш Молитву
Захваљујеш Господу на дару – Благосиљаш
И док не заспиш ослушкујеш ћутања звона
Знајући да тамо далеко на хоризонту је Свјетионик

Мирослав Б. Душанић

Cara Dušana 109

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Prozori se više ne otvaraju
da bi jutarnja rumen
uselila novi dan.
Ne miriše prva kafa
i kifle,
a senke zaljubljenih
koje se grle
davno su izbledele...

Opustela je kuća
u Cara Dušana 109...
Niko se više
ne raduje zvonima
koja pozivaju na
poutarje i Molitvu...

Opustela je stara kuća
u Cara Dušana 109...
Na vratima dva imena
 tužno stoje,
A kroz polu spuštenu roletnu
još uvek tinja
slabašni plamen sveće,
koju si zapalila onoga dana
našoj Ljubavi
za Dušu...

Priča o jednom životu

Sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji i gledao u svoje staračke
ruke... Već poprilično oboleo i nemoćan,pitao je sebe gde mu je prošao
život,i šta je to uspeo da stvori...
Deca... da... koja sada imaju sopstvene živote, preokupacije i obaveze...
Kuća... da... koju je napravio od para koje mu je majka donosila,kriveći
kičmu po Nemačkoj,ponekad se ponižavajući pred tamošnjim gazdama do
granica neljuckosti...
Odjednom mu se stvorila slika onog jesenjeg popodneva,kada se majka
vratila iz belog sveta spakovavši život u jednu auto prikolicu... Bio
je to tužan prizor... ceo životni vek stao u prikolicu 1.5x1m...
ali ona je bila nasmejana i srećna... konačno kući,sa svojom decom,
koja će je paziti i gledati... dok je u krajičku oka ipak čučala neka
sumnja... hoće li tako i biti.
A on,njen voljeni sin,gledajući to malo njene sirotinje, sa suzom u
oku,proguta knedlu koja mu zastade u osušenom grlu,i umesto da je
zagrli upita... Zašto si ti uopšte i dolazila... koga ti ovde imaš... ko
te još pamti... bolje da si ostala tamo,i ostavila kosti gde si veliki
deo života provela...
Setivši se toga,gorko je zaridao... eto... kako sam se poneo,tako mi se
i vratilo... a,uvek se sve vrati...
kako sam samo mogao...
Majka mu ništa nije rekla,ostavivši svoje malo sirotinje u njegovo
dvorište tiho je izašla...
Nje već dve godine nema. Otišla je na svoj poslednji put,ne rekavši
ništa,tiho i dostojanstveno kako i dolikuje osobama njenog kova...
Osvrnuo se oko sebe i pogledao... mamin dvosed,mamin taburet,raspareni
delovi kuhinje,kojih se dobro sećao odlazeći mami u uposetu,mamin
frižider... prelepi heklani stoljnjak,koji je ona noćima radila,kada od
bolova u nogama nije mogla da spava... i svećnjak koji je donela jednom
za Božić...
Sa druge strane televizor,sada već poprilično zastareo,i kauč po malo
pohaban,ali još uvek dobar za spavanje...
njegovog života delo...
zar je moguće,pomislio je,mora da ima još nešto moje... ali nije bilo
više ničega...
Ponovo je pogledao u svoje ruke,i pokrio oči oblivene suzama... Život
prođe,a ja ga u rukama poneti mogu...
Noć se polako spustila na kraju grada,a njegova ruka bezživotno je
klonula sa ivice fotelje,koju je toliko voleo... već oštećeno srce je
otkazalo...
E,šta ti je Život...

Strah

Govorila je Tiho
kako Nikoga nije
ovako Volela...

Govorila je Tiho
da će biti
moje Oči
kad Oslepim...

Govorila je Tiho...
Govorila...
Toga sam se
i Plašio...

Milost

Pred Licem Tvojim
saginjem glavu...
Očiju Suznih
pogled se spušta...
Rukama tražim
Skute da Ljubim
Prečistu sliku
odsjaja Tvoga...

Molim za Milost
skrunjenih dana,
Kajanje ,Oprost
za kojima Vapi,
Suze ko potok
u gori što Cvili
kad Vatra sve guta
a Strah je
u Vodi...

Pred licem tvojim
Ponizno slažem,
bezglasno ovu
Molitvu svoju,
Gde će mi Duša
kad podignem
glavu,
a gde će i Tvoja
kad ne pružiš
Ruku...

Krstonoša

Gde Sunce se
spušta i kopni,
Žena je stajala
Gordo...

Ka njoj je
puzao Slepac
suzama praveći pute
svojoj pesmi
bez reči...


Muzo Moja
sred Tmine,
Sa pleća ti
uklanjam teret,
grudima golim
se Prečim,
Da progledaš
Očima
Molim...

Krstonoša Verni
za Navek...

Trag

Nemožeš ti znati

kako je imati

Belo Oko...

kako je lako

na ivici Litice biti

a Teško ostati Budan...

Neumeš ti

Tanku Crtu opisati

kako se noć u Dan

preliva...

Zelene su staze

kojima hodiš

polusnena,

ostavljajući oblutke

blistavog Ametista

da ti budu Trag

kako bi mogla

da se Vratiš

jednom

za Nikad.

Suza…

Nemam više koga

držati za ruku

dok spava,

slušati kako diše

i čuvati od Tamnih

Senki Noći...

Nemam više kraj koga

da se budim,

i primam na svoju

stranu postelje,

Drhteći kao Sunce

kad prigrli

novi dan...

Nemam kome

Davati sebe,

Razoružan i Ogoleo,

Do kosti

Istovremeno...

Ne mogu

Oči ti Ljubiti,

ruke međ svojima

skrivati...

ali niko,niko mi ne može

zabraniti

da ti lik

u krajičku oka

Suzom Prikrivam...

Samoća

Samoćo,
Sestro Prokletih...

Na Srcu
Tvoje ime
Urezano
Nosim.

Ne budi me...

Ne budi me...

Ne budi me

sad kad spokojno

dane trošim...

sad, kad ne znam

za suze

boje pelina

i maglu

u očima...

Ne budi me

glasom gavrana

i hukom tamnih oblaka

nad ovim konačno

smirenim krovom...

Ne budi me...

ne budi...

ovi su talasi  u koritu

gde samo Ljubav

može podići

glas.

Ne budi me...

ne budi uzalud

Okovan je

ovo san.

Oprosti...

Oprosti mi
što nisam imao snage
pronaci izlaz
pipajući prstima
po nepoznatom...

Oprosti mi
što reč održao nisam
tražeći od tebe
da održiš svoju...

Oprosti mi
što ne mogu
u beznađu pronaći dan,
a tugu u radost
pretopiti...
Oprosti
što nisam dovoljno jak
da bi Srcem
pobedio mrak...
Oprosti mi...
Molim te
Oprosti...                                                                        

Svetionik

Kada Srcu

Ne Smeš

pustiti na

Volju,

Ograde su

Jake,

Čelik Uzdah para...

Plaše  li te danas

One iste Senke...

Bojazan,

da ti Dlanovi

dovoljno Topli

ne mogu biti...

Ne prolazi Vreme

Pustošeći Dušu...

Svako novo Jutro

u Nadi se Rađa...

U Cik zore Rane,

Naj bolje se

Sanja,

Kako bosih nogu

Prikuplja se

Rosa...

Gledam te

kako hodas,

ko Očajnik

po Živome

Pesku...

i dođe mi tako

da Vrisnem,

na Slepog

se Kamenom

Bacim...

Priznaj,molim te

Priznaj,

Slobodno Nebom

Da Letiš...

Obećavam

Ispruži ruke,

dlanovi ti nisu Hladni...

i neka Osmeh

pobriše Tamne bore

na tom Prelepom licu...


Tugu Odbaci

kao Odsečenu Kosu

nošenu Olujnim Vetrom

u Zoru...

Pogledaj...

Sviće Novi Dan...

Umi Oči Rosom

bolje se Vidi,

i Ispruži Ruke...

Čistu Dušu Bogovi

Daruju Suncem...


I ne boj se

Obećavam...

Srce mora

Zakucati

Brže...

Proleće

Jutros haljom
mirisnom,
zasjala trešnja
sred moje bašte
kao san...

Zar opet stiže
proleće,
u ova leta poznija
kad dodir topli
retkost je,
i srce samoćom
sviklo je...

I onda kao
pusti san,
nošen dušom
presvislom,
zasja ovako
najlepše
ko drago lice
iz nebuha...

O Bože Dragi
što sveznaješ...
kakve su staze
ispred nas,
ti koji korake
poklanjaš,
dok sve nam se
učini podockan...

Jutros dok sunce
je rudilo,
u oku život
probudilo...

28 Mart 2012

Moj Anđeo

Kao sjaj u Oku...
kao drhtaj Srca...
kao Suza Radosnica
moj Anđeo lebdi
nada mnom...

Kao rađanje Jutra...
kao Molitva Iskonska
moj Anđeo lebdi
nada mnom...

Kao,kao...
kao
Sudbine šapat
i glas
Moj Anđeo
rastire Tepih
za Nas...
Moj Anđeo...
Moj Anđeo...

13 Mart 2012

Pruži ruku

Pruži ruku
da poletimo tamo
gde još nismo bili...
i ne boj se...
Ovo ti Nebo
radost pruža
koju si samo
zagledana u zvezde
dokučiti smela...

Pruži mi ruku
pruži...
Mila...