Ogledalo (Profesoru)

Iz skrivenog Mora,

glasovi daleki...

Svaki nosi, kao nit,

osecaj zanosa,

u kljunu ptice

koju samo retki

primećuju.

 

Iz Oblaka,

u ogledalu Duše

svako od nas Tavori

svoju Kob...

I nema za Sutra,

i nema za Juče,

samo je Reč

ta koja Zna.

 

Iza Poslednje Misli,

zbog koje Kunemo

svoju  Senku,

i Naličje Skriveno,

ostaje Bol

da tinja kao Greh

Svemu onom

što nikada

naradili Nismo.